+НЕДЕЉКО МИЛОШЕВИЋ МЕМОРИЈАЛНИ ФОНД
Задужбинарски меморијални фонд +Недељко Милошевић, на молитвено сећање и за вечни спомен на сина Недељка, основала је његова мајка, побожна и благочестива православна хришћанка, Драгица Милошевић. Драгица је рођена у селу Босански Лужани, код Дервенте, од оца Душана и мајке Ружице Секулић. Будући да је рођена почетком Другог светског рата, њено детињство било је веома тешко. Оца Душана никада није видела. Он је убијен 1941. године од усташа код Славонске Пожеге, док је она била у утроби своје мајке. Од осморо браће и сестара колико их је Драгица имала, многи нису имали прилику да одрасту јер су мученички пострадали од непријатељске руке. Иако мала, била је очевидац многобројних искушења и патњи своје мајке, браће и сестара, родбине и комшија. Страшне слике страдања и мука, јаука и суза, бежанија и гладовања никада нису избледеле. Да невоља буде већа, 1954. године, упокојила се и њена мајка Ружица. Исцрпљена тешким животом и бригом за своју децу и са још видљивим ранама од сурових мучења, она се преселила у Царство небеско.
Бригу о дванаестогодишњој девојчици Драгици и осталим члановима породице преузео је најстарији брат Симо. Средином шездесетих година Драгица ступа у брак са Милошевић Савом и Господ их благосиља са двоје деце, синовима Гораном и Недељком. Бавећи се домаћинским пословима, подизала је и васпитавала своју децу, учећи их да буду добри и часни људи. Живот на селу није увек био лак, међутим, живећи скромно, Драгица је била срећна и задовољна, увек благодарећи Господу за све.
Почетак деведесетих година прошлог века донео је нове патње и страдања српском народу. Драгица и њена породица нису ни овога пута били поштеђени. Старе ране не само да су обновљене, већ су и продубљене. Деветог маја 1992. године, у суседном селу Зборишту, у двадесет и трећој години живота, настрадао је њен млађи син Недељко. Снајпериста га је најпре убио а потом посуо горивом, запалио и закопао. На месту злочина пронађени су Недељкова ципела и шал. Тек након пет месеци, породица је преузела његове посмртне остатке, пренела их у своје село и сахранила.
Као дубоко верујућа хришћанка, Драгица је била свесна да велики губитак и бол могу да се надоместе само са великом вером у васкрслога Христа. Зато она појачава своју молитву Господу да душу њеног сина првенца настани у наручје Аврамово, тамо где нема туге, бола, ни уздисања, него где је живот вечни. Свог драгог сина Неђу, Драгица је из свог мајчинског крила предала у крило наше свете Мајке Цркве, под омофор Пресвете Богородице, заступништво светог апостола и јеванђелиста Луке, породичне крсне славе, и свих светих. Пет година касније, у шездесет и петој години, упокојио се и њен муж Саво.
По доласку у Америку код своје сестре Марије, 1989. године, Драгица се издржавала чувајући децу и чистећи куће. Радећи тешко али поштено, колико је могла, помагала је сина Горана, снаху Татјану, унуке Недељка, Драгана и Наталију, као и праунуке Константина, Теодору и Алексију, који живе у Београду. Поред овог меморијалног фонда, приближним прилогом даровала је звоно за Саборни храм Успења Пресвете Богородице (Велика Госпојина) у Дервенти. Многа друга њена доброчинства позната су само Господу.
Оснивање овог меморијалног фонда нас веома радосно упућује на један значајан и важан догађај из Христовог живота: “И сједе Исус према храмовној благајни и гледаше како народ меће новце у њу. И многи богати метаху много. И дошавши једна сирота удовица метну двије лепте, које чине један кодрант. И дозвавши ученике своје рече им: Заиста вам кажем: ова сиромашна удовица метну више од свију који мећу у храмовну благајну. Јер сви меташе од сувишка својега; а она од сиротиње своје метну све што имаше, сву имовину своју.”(Мк 12, 41-44)
Нека Господ подари вечан покој и Царство небеско Недељку Неђи Милошевићу.