Milica Malesevic Memorial Fund
+ Милица Малешевић је рођена 17. новембра, 1914. године у Глини, од оца Пантелије (Огњанац), учитеља, и мајке Ружице (Робар), домаћице. Милица је била шесто по реду дете од десеторо деце ове угледне и познате породице са Баније, који су се због очевог учитељског посла често селили у разна места бивше Југославије, најдуже живели у Земуну у Србији.
Милица је имала браћу и сестре: Матилду – Тинку, Кристину, Милоша, Божидара, Милеву, Угљешу, Даринку, Анкицу – Ану, и Бранка.
Милица је завршила средњу медицинску школу у Земуну и потом се преселила у Пулу, где је за свој на напоран и пожртвован рад добила доста награда и признања. У Пули се удала за пилота али је због ратних околности остала удовица. Била је и сама члан аероклуба ”Наша крила.”
Упознавши на послу у Шибенику сестре будућег супруга Уроша Малешевића и после размењивања слика и писама долази у САД и удаје се за њега 4. октобра, 1961. године. Америчко држављанство је добила 16. фебруара 1965. године.
У Чикагу, Милица је радила као медициска сестра све до отварања шнајдерске радње. Милица је целог живота помагала друге. Она и Урош нису имали деце али су зато заједно помагали Цркву, ширу породицу и друге хуманитарне организације. Била је веома побожна и патријархално васпитана, широких видика и доста начитана. Волела је људе и имала дубоко поштовање према свима. Милица је надживела своју осталу браћу и сестре.
Била је активан чланица Кола српских сестара и доста радила за цркву. У њеној личној архиви пронађено је неколико признања које је добила од Кола српских сестара за вредан рад, потписаних од Мире Правице, Василија (Virginia) Јовановић, и Наталије-Бебе Шолаје.
Милица се упокојила 13. јуна, 2003. године у старачком дому у Либертивилу. Опело је одржано у Саборном храму Светог Васкрсења Христовог у Чикагу. Погребена је поред супруга Уроша Малешевића на гробљу у манастиру Светог Саве у Либертивилу.
Milica was born into a family that was held in high esteem for their integrity, their character and their faith. This faith then became the foundation for Milica’s life, who she was, and what she brought to this world.
Milica was granted many years and with them many lessons were given to her and in turn she gave them to others. Every one of her ninety-one years was dedicated to family, faith and doing for others. Even in her last days, she would sit and visit with patients. She would listen to their pain and let them talk and release their burdens onto her shoulders. This she did gladly and purposely saying to us, that she needed to do this to give them courage and to give them hope. This is what Milica did best and most often. She gave others time, a way to give up their burdens and she gave them hope. She was an angel. Those who knew her should know that their lives were touched by an angel sent by God to transmit to us His message of hope. The Lord worked through Milica. She was chosen by God to be the messenger. Her life had great purpose. She was of noble family, but the nobleness was a part of her humility.
She also donated to Holy Resurrection Serbian Orthodox Cathedral the beautiful Christ’s tomb that will be used for all the years to come. She especially loved Easter and this tomb will be used every Easter season and her favorite hymn was Holy God, Holy Mighty, Holy Immortal, Have Mercy on Us.
May her memory be eternal through the love we have for her and for the hope we give others as she did so graciously and unselfishly.
God bless her and may He give her peace and repose in His Heavenly Kingdom.